Ажурирано: 26/07/24
Време читања: 1мин
Пише: Хаџи Соња Мартић
Свакоме ко води посао барем једном се десила следећа ситуација: уложиш у радника време да га обучиш радним процедурама, неретко и новац, а онда се деси да он оде „код конкуренције“ због незнатно бољих услова.
Ово је неколико пута задесило једног власника фирме за производњу и уградњу кухињских делова, а нарочито га је погађала следећа нелогичност.
Радно време у његовој фирми је од 7 до 15 часова, викенди су у потпуности слободни, а плата је 60 000 динара. Код његовог конкурента, пак, радно време је од 8 ујутру па докле се не заврши посао за тај дан (што неретко бива у 7, 8 увече), а викенди су готово увек радни и све то за 80 000 динара.
„Па како не схвате да им се то не исплати“, питао се овај послодавац, јер рачуница је поприлично јасна: завршиш посао у 15 и онда имаш читав боговетни дан и за приватни живот и за послић „са стране“, док радник његовог конкурента након обављеног посла може само да се истушира, једе и легне у кревет.
Узалуд је било да указује на ову нелогичност, већ неколико радника га је напустило полакомљено за већом платом. Штета је била утом већа што би сваког новог морао да од почетка обучава радним процедурама.
Решење за ову ситуацију, и то трајно, наметнуло се само од себе, но није свако капацитет да то увиди. Кад кажемо капацитет, не мислимо толико на интелектуални, колико на ширину ума, а и квалитет карактера.
Иако поменута фирма нашег газде производи кухињске елементе за велике јединице (кухиње, хотели, корпорације, зграде у изградњи), он континуирано добија упите за производњу и уградњу кухиња у „обичне домове“.
По инерцији би одбио такав посао, јер му се не исплати да ради „на ситно“ поред толике количине регуларног посла, но чекајте!
„Дођи Мишко ‘вамо, нешто да ти предложим“, рекао је једног дана свом раднику, „какав си ти беше са слободним временом након посла?“
„Па знате газда, одем кући, будем са женом и децом, некад одемо…“
„Чекај бре, не питам те да ли играш јамб или ризико! Је л’ имаш ти неке тезге поред овог посла?“
„Немам газда мајке ми, ево не знам ко вам је то рекао?“
„Дедер не лудуј, не оптужујем те ни за шта, већ имам један предлог за тебе. Ти знаш, Мишко, да нас често зову приватна лица за уградњу кухиња у станове? Знаш, дабоме.
Мишко није успео да сркне пристиглу кафу, газда је наставио.
„Мени се не исплати да поред оволиког посла прихватам те мале и трошим ресурсе. Него Мишко, хајмо овако. Ти прихватиш један до два таква посла месечно. Можеш то да постигнеш у слободно време зар не, ефикасан си ти радник? Па да. Онда ћемо овако. Ја теби набацим такве послиће, ми наплатимо фирмин материјал, а ти твоје руке, те си добар од 350 до 700 еврића на постојећу плату, како ти се то чини?“
Мишко је у моменту пожелео да је од кафе куварице Наде поручио домаћу љуту место турске кафе.
„Тако сам и мислио. Онда, имамо договор. Надо, донеси две љуте да наздравимо, ширимо посао!“
Мишко заиста добија један до два приватна кухињска пројекта месечно, те сад у просеку зарађује скоро дупло.
Јунак наше приче, нетипични српски газда применио је овај бизнис модел и на још неке квалитетне раднике и тиме остварио троструку корист:
Проблем који имају многе компаније и руководиоци, због чега се дешавају огромне флуктуације, нарочито у услужном сектору, овај српски газда решио је здравом логиком и сопственим квалитетним карактером.
Руководиоци чије се пословање заснива на експлоатисању (у преводу: за ову плату што му дајем живот ћу да исцедим из њега) реаговаће на овај истинит случај са „да, али…“ Имаће они сијасет „ваљаних“ разлога зашто не треба овако или је немогуће у њиховом случају.
Они који имају лојалне раднике, вероватно примењују овај или неки сличан модел. А са конкурентима се тркају не само по профиту, већ и условима рада.
Соња Мартић ПР Хајдуци
Ђуре Јакшића 5, Београд
ПИБ: 111982040
МБ: 65785242
2018 - 2024. Хајдуци | Услови коришћења | Израда сајта: логично, ХАЈДУЦИ | Боље умети него знати, боље смети, него хтети.